Nedjelja,04.09.2011.g.

Već nekoliko dana odlazim na jutarnju misu u susjedni grad. Jedno novo i posebno iskustvo. Drugačiji ambijent u crkvi, drugi svećenik, više ljudi na misi, posebni osjećaj kada ''bacim'' pogled na sliku  PRESVETOG  TROJSTVA  iznad oltara. Imam nekakvi osjećaj da ovime rastem i dalje u svojoj duhovnosti samo ne mogu točno spoznati što mi Gospodin želi dati za spoznati.

Kako bilo da bilo, ja sam se ovih nekoliko puta što sam bio tamo na misi, osjećam prekrasno.

No, jedan običaj nekako me ražalostio. Prvi dan i nisam na njega obratio toliko pažnju. No, već idućih nekoliko puta nisam mogao a da ne primijetim i osjetim ''da mi nešto ne štima''.

Govorim o svojem osobnom doživljaju toga običaja. Naime,  SKORO  SVI  VJERNICI  KOJE  SAM  TAMO  VIDIO  DA  PRIMAJU  HOSTIJU  KOD  PRIČESTI  ISTU  PRIMAJU  U  SVOJE  RUKE  I  ONDA  JU  STAVLJAJU  SAMI  SEBI  U  USTA.

Ne znam zašto, ali to me nekako ražalostilo.  ŽIVOGA  GOSPODINA  PRIMITI  U  SVOJE  GRIJEŠNE  RUKE!  ŽIVOGA  GOSPODINA  DIRATI  SVOJIM  NEČISTIM  I  ''NEČISTIM''  RUKAMA!

KADA  O  TOME  RAZMIŠLJAM,  POJAVI  SE  U  MENI  STRAH  BOŽJI.  IZ  POŠTOVANJA  PREMA  ŽIVOM  GOSPODINU  KOJI  JE  RADI  NAŠEG  SPASENJA  SIŠAO  S  NEBESA,  UTJELOVIO  SE  PO  DJEVICI  MARIJI,  ŽIVIO  I  RASTAO,  PROPOVIJEDAO  BOŽJU  RIJEČ  ZA  NAŠE  SPASENJE,  BIO  MUČEN  I  RASPET  RADI  TOGA  I  RADI  NAŠEG  SPASENJA,  UMRO  I  USKRSNUO,  TIME  POBJEĐUJUĆI  SMRT  I  ZLOGA,  UZAŠAO  NA  NEBO  ODAKLE  ĆE  JOŠ  JEDANPUT  DOĐI  DA  NAM  SVIMA,  ŽIVIMA  I  MRTVIMA  SUDI.

A  ZA  NAŠ  SPAS  I  ODRJEŠENJE  GRIJEHA  DAO  NAM  SE  U  PRILIKAMA  KRUHA  I  VINA,  KAO  POSVEĆENA  HOSTIJA  KOJU  PRIMAMO  NA  SVAKOJ  MISI.  PRIMAJUĆI  NJU,  PRIMAMO  ŽIVOGA  GOSPODINA  ISUSA  KRISTA  U  SEBE.

I radi svega toga  JA  JEDNOSTAVNO  OSJEĆAM I  PONIZNOST  I  NIŠTAVNOST  I  STRAH  BOŽJI  PREMA  TOM  KOMADIĆU  HOSTIJE  A  ZAPRAVO  PREMA  ŽIVOM  GOSPODINU.

I  UVIJEK  KLEKNEM  PRED  NJIM,  PRED  TOM  HOSTIJOM.

PA  TO  JE  ŽIVI  GOSPODIN  ISUS  KRIST,  NJEGOVO  ŽIVO  TIJELO!  OD  KUDA  NAM  DOSTOJNOST  DA  GA  DODIRUJEM  SVOJIM  RUKAMA.  GDJE  SMO  SI  POSLIJE  TOGA  OPRALI  RUKE!?  KUDA  SMO  BACILI  ONE  MRVICE  ŽIVOGA  GOSPODINA  KOJE  SU  OSTALE  NA  NAŠIM  PRSTIMA  I  DLANOVIMA!?  U  UMIVAONIK?  PALE  SU  NA  POD?  ŽIVOGA  GOSPODINA  SMO  BACILI  NA  POD!?  ILI  U  UMIVAONIK!?  ILI  OBRISALI  U  MARAMICU!?

Pa zar mi  uopće  i  vjerujemo  da  je  to,  ta hostija  i vino,  koje  se preko svećenikove molitve na oltaru  PRETVARAJU  U  KRISTOVO  TIJELO  I  KRV,  STVARNO  KRISTOVO  TIJELO  I  KRV?

DA  LI  MI  TO  STVARNO  VJERUJEMO  ILI  SMO  KAO  ONAJ  SVEĆENIK  U  LUDBREGU  KOJI  U  TO  POSUMNJAO  PRIJE  600  GODINA  I  KOJEMU  JE  GOSPODIN  TO  POKAZAO  PRETVARAJUĆI  MU  STVARNO  ONU  VODU  I  VINO  U  NJEGOVOM  KALEŽU  U  KRV!?

AKO  VJERUJEMO,   PA  ZAR  SE  STVARNO  SMATRAMO  TOLIKO  DOSTOJNIM  DA  TOGA  ŽIVOGA  GOSPODINA  ISUSA  KRISTA,  NEPOJMLJIVOG,  SVEMOGUĆEG,  VJEČNOG,  KOJI  JE  SVE  I  PO  KOJEMU  JE  SVE,  PRIMAMO  SVOJIM  RUKAMA!?  GDJE  NAM  JE  POŠTOVANJE!?

PA  ZAR  SE  NE  BOJIMO  BOGA,  TROJEDINOGA  BOGA?!  NE  IZ  STRAHA  NEGO  IZ  NEDOSTOJNOSTI  I  NEPOŠTOVANJA  I  RADI  SVOJE  GRJEŠNOSTI  I  GRIJEŠNOG  ŽIVOTA.

O,  JADNI  SMO  MI  LJUDI!  NIŠTA  NE  POŠTUJEMO.  NIŠTA  NE  VJERUJEMO.

A da si zamislimo  da  je  ta hostija stvarno živo i krvavo tijelo našeg Gospodina, da li bi ju primili rukama? Da li bi ju uopće primili ili bi pobjegli? Kao u onom događaju u Buenos Airesu.

Ne znam. Ja nikoga ne osuđujem i priznajem svakome da ima svoj odnos s Gospodinom i svoj životni put i rast u duhovnosti i vjeri na ovom zemaljskom svijetu. No, ja sebe ne mogu zamisliti da  SVOJIM  RUKAMA  DIRAM  HOSTIJU.  PA  JA  VJERUJEM  DA  JE  TO  ŽIVI  GOSPODIN  I  DA  ME  ON,  KADA  UĐE  U  MENE  KROZ  TU  HOSTIJU,  KRIJEPI  I  JAČA  I  OSLOBAĐA  OD  GRIJEHA  MOJEGA SVAKODNEVNOGA.

I  TAKO  SE  PREKRASNO  OSJEĆAM!  SA  GOSPODINOM  U  SEBI. JA  I  MOJ  GOSPODIN.  TU  MOJE  GRIJEŠNE  I  NEČISTE  RUKE  STVARNO  NE  TREBAJU.

O,  KAKO  ME  TO  RAŽALOSTILO!  I  STAT  ĆEMO  JEDNOG  DAN  SVI  PRED  GOSPODINA.  SVJETLOST  KOJU  NEĆEMO  MOĆI  NI  POGLEDATI.  ISTINU  KOJA  ĆE  NAM  ODREDITI  NAŠU  VJEČNU  PROPAST  ILI  VJEČNI  ŽIVOT.  A  MI  SMO  GA  SVOJIM  NEČISTIM  RUKAMA  DIRALI.  BOGA.

OTKUD  NAM  PRAVO!?

ISUSE  DRAGI,  GOSPODINE  MOJ,  BUDI  MILOSRDAN  PREMA  SVIMA  ONIMA  KOJI  TE  NEDOSTOJNI  PRIMAJU  RUKAMA.  OČISTI  IM  SRCA  I  UM  DA  MOGU  SPOZNATI  TVOJU  BOŽANSTVENOST  I  SVOJU  NIŠTAVNOST.  OPROSTI  IM  GOSPODINE.

BLAGOSLOVLJEN TI  GOSPODINE  U  VIJEKE.