Srijeda, 01.01.2014.g.

Jedna  draga osoba rekla mi je neki dan da me ljudi 

smatraju za čudaka. I oni koji su u vjeri i oni koji baš i 

nisu.

I to sve radi mojeg izvanjskog pokazivanja vjere  a 

POSEBNO  RADI  STALNOG  NOŠENJA  KRUNICE  OKO  

VRATA.

Da to ne čine ni svećenici, da je to nešto što se ne bi 

trebalo nositi u svakodnevnom životu u kafiće, kupovinu,

 na posao i na sva druga mjesta kuda tokom svakog dana

 idem. Da je ta krunica, ''čislo'', namijenjeno samo 

molitvi  KRUNICE,  i za sveta mjesta, a ne za 

svakodnevno pokazivanje.

Druga jedna draga osoba, a koja je dosta u vjeri, mi je 

rekla da je njoj malo čudno, čak ponekad i smiješno, 

kako ja kod moljenja molitve  OČE  NAŠ  na misi,  

raširim ruke i visoko ih, onako zatvorenih očiju, dignem 

u vis.

Da to baš nije uobičajno, da to nije baš u skladu s 

liturgijskim propisima po kojima se odvija misa, da bi 

ruke u vis trebao dizati samo svećenik.

Jednoj drugoj dragoj osobi čudno je kako sam ja, iz 

''čista mira'', prije nekoliko mjeseci počeo, na svakoj 

misi, primati u usta  HOSTIJU,  ŽIVOG  GOSPODINA  

ISUSA,  klečeći. Ne stojeći, ne na ruke, nego klečeći u 

usta.

Zbog toga i nekih drugih mojih svjedočenja vjere,  LJUDI,

  NEKI  LJUDI,  SMATRAJU  ME  ČUDAKOM.

Na sve to sam se ja slatko nasmijao i rekao toj osobi da

 ja nemam takav osjećaj i da mi to nitko nije rekao.

A ona mi je rekla da mi nitko to neće reći jer me se boje,

 ili ne žele ulaziti sa mnom u polemiku jer i ovako i onako

 neću promijeniti svoje mišljenje, jer sam tvrdoglav, jer

 se samo na sve smijem.

A ja sam joj rekao da mi nitko do sada nije ni rekao da ja

 činim nešto loše, da kršim neke crkvene propisa i slično. 

I da mislim da ima nekih ljudi koji misle drugačije, da  

JA  IPAK  NISAM  TAKAV  ČUDAK.

I pokušao sam joj objasniti da MI  JE  KRUNICA  OKO  

VRATA  DONIJELA  PREKRASNIH,  PREKRASNIH 

 TRENUTAKA  U  KOJIMA  SAM  MOGAO  SVJEDOČITI  ZA 

 GOSPODINA,  I  DA  JE  NEKIM  LJUDIMA,  KADA  SU  

VIDJELI   TU  KRUNICU  OKO  MOJEG  VRATA,  TO  BILO

  OHRABRENJE  U  NEKIM  NJIHOVIM  ŽIVOTNIM  

SITUACIJAMA.

I  DA  JE  ONA  ZA  MENE  VELIKA  ODGOVORNOST  JER

  ME  UVIJEK  PODSJEĆA  KOLIKO  JE  VAŽNO  DA  SE  

KLONIM  GRIJEHA.

I pokušao sam joj objasniti da je moje  DIZANJE  

RAŠIRENIH  RUKU  U  VIS  KOD  MOLITVE  ''OČE  NAŠ'' 

 ZAPRAVO  MOJA  ŽELJA  DA  BUDEM  ŠTO  BLIŽE  BOGU 

 OCU  U  TOJ  MOLITVI,  DA  MU  SKROZ  ''OTVORIM'' 

 SVOJE  ''JA''  KAKO  NE  BI  BILO  NIČEGA  IZMEĐU  

MENE  I  NJEGA  BAREM  KOD  TE  MOLITVE,  TU  U  MISI,

  PRED  ŽIVIM  GOSPODINOM  ISUSOM  KRISTOM  U  

HOSTIJI  I  PRESVETOM  OLTARSKOM  SAKRAMENTU.

A  NISAM  JOJ  MOGAO  RIJEČIMA  IZRAZITI  KOLIKO  

PREKRASNIH  TRENUTAKA  DOBIJEM  U  TIM  TRENUCIMA

  U  TOJ  MOLITVI.

I  DA  MI  SE  ZASUZE  OČI,  I  DA  MI  TRNCI  STALNO

  PROLAZE  TIJELOM,  I  DA  IMAM  OSJEĆAJ  KAO  DA  

JE  VRIJEME  STALO.  I  DA  PONEKAD  IMAM  OSJEĆAJ  

KAO  DA  LEBDIM  IZNAD  ZEMLJE  A  LICE  MI  

RADOSNO  SJAJI.

I  DA  SAM  TADA SIGURAN,  TAKO  ČVRSTO  SIGURAN, 

 DA  JE  TADA,  TU  SA  MNOM,  GOSPODIN  BOG.

I pokušao sam joj objasniti kako sam žalostan kada 

vidim drage ljude kako kod pričesti primaju  ŽIVOGA  

GOSPODINA  ISUSA  KRISTA  U  POSVEĆENOJ  HOSTIJI

  u svoje ruke, neposvećene, nedostojne, i uzimaju ga 

kao neki komadić keksa i nemarno ga stavljaju u svoja 

usta.

A  DA  JE  MENE  SVE  VIŠE  POČELO  OBUZIMATI 

 STRAHOPOŠTOVANJE  PREMA  MOJEM  ŽIVOM  

GOSPODINU,  KOJI  ''STANE''  ISPRED  MENE  U  

POSVEĆENIM  RUKAMA  SVEĆENIKA,  I  ''GLEDA 

 ME''  IZ  SVEĆENIKOVIH  RUKU.

I  DA  SAM  JEDNOSTAVNO  OSJETIO  POTREBU

  DA  GA  ''PRIMIM''  U  SEBE  PONIZNO,  KLEČEĆI, 

 GLEDAJUĆI  KAKO  MI  DOLAZI  IZ  VISINE,  IZ  

SVEĆENIKOVIH  RUKU.

I,  ZAR  SAM  ČUDAN  ŠTO  ŽELIM  SVIMA


  REĆI,  NOSEĆI  STALNO  KRUNICU  OKO 


 VRATA,  KOLIKO  VOLIM  SVOJEG  


GOSPODINA,  NJEGOVU  PRESVETU  


MAJČICE?

I,  ZAR  SAM  ČUDAN  ŠTO  ŽELIM  DA  TO 


 SVI  VIDE,  I  ŠTO  ŽELIM  SVAKODNEVNO


  ŽIVJETI  ONO  U  ŠTO  VJERUJEM?

I  ZAR  SAM  ČUDAN  ŠTO  ŽELIM  CIJELIM 


 SVOJIM  BIĆEM  BITI  BLIŽE  BOGU  OCU,


  I  DUŠOM  I  TIJELOM,  KADA  NA  MISI 


MOLIM,  ZAJEDNO  SA  SVIMA  DRAGIM  


LJUDIMA  OKO  SEBE,  MOLITVU  


GOSPODNJU  KOJU  NAS  JE  SAM  


GOSPODIN  ISUS,  BOG,  NAUČIO  MOLITI 


 KADA  JE  BIO  OVDJE  NA  ZEMLJI?

I  ZAR  SAM  ČUDAN  ŠTO  SE  SMATRAM 


 TOLIKO  NEDOSTOJNIM  DIRATI  ŽIVOGA 


 GOSPODINA  BOGA  U  PRESVETOJ  


HOSTIJI,   DIRATI  GA  SVOJIM  


''PRLJAVIM''  RUKAMA  KOJE  SU  TOLIKO


  ZLA  I  GRIJEHA  UČINILE,  I  JOŠ  GA  


ČINE?

I  ZAR  SAM  ČUDAN  ŠTO  ŽELIM  


KLEČATI  PRED  MOJIM  STVORITELJEM  I 


 SPASITELJEM?

ZAR  JE  TO  ČUDNO?

AKO  JE  SVE  TO  ČUDNO,  ONDA  SAM  


SRETAN  ŠTO  SAM  ČUDAK.

I svi ti koji su me željeli na neki prijateljski način malo 

odgovoriti od mojeg ''čudnog'' svjedočenja vjere su mi 

kao argument rekli da to smeta druge ljude, da onda o

 meni imaju krivo mišljenje, da sam manje vrijedan u 

njihovim očima, da onda neke od njih odbijam od vjere i

 slično.

A  TKO  SU  SVI  TI  LJUDI?

KAKVA  JE  NJIHOVA  VJERA?

KAKVI  SU  NJIHOVI  GRIJESI?

DA  LI  BI  MI  IMALI  HRABROSTI  OTVORITI  SRCE  I  

DUŠU  I  SVE  MI  REĆI  O  SEBI  I  SVOJOJ  VJERI,  

SVOJEM  ŽIVOTU  KAO  JA  NJIMA?

JA  IM  SVE  DAJEM  ''NA  DLANU''.  I  SEBE,  SVOJ  

ŽIVOT,  I  SVOJU   VJERU.

A  ONI  MENI  NIŠTA.  ČAK  NITI  PITANJE  ZAŠTO  ČINIM

  OVO  OVAKO  ILI  ONAKO.

I  ZAŠTO  DA  ONDA  JA  RAZMIŠLJAM  O  TOME  ŠTO  ĆE

  I  KAKO  NETKO  GOVORITI  O  MENI  I  MOJEM  

SVJEDOČENJU  VJERE?!

KAO  ŠTO  APOSTOL  JAKOV  KAŽE  U  SVOJOJ  

POSLANICI: 

''POKAŽI  MI  SVOJU  VJERU  BEZ  DJELA,  A  JA  ĆU 

 TEBI  DJELIMA  POKAZATI  SVOJU  VJERU…

  …  JER  KAO  ŠTO  JE  TIJELO  BEZ  DUHA  MRTVO,

 TAKO  JE  I  VJERA  BEZ  DJELA  MRTVA…''

Da, zli i njegovi bi na razne načine htjeli da svoju vjeru

 pokazujemo samo u crkvi, da vjerujemo strogo po 

nekim pravilima i klišejima, da skrivamo znakove svoje 

vjere i da ju ne svjedočimo javno, ili da barem to čine 

samo svećenici.

A  GDJE  JE  SRCE!?

JER  ZLI  ZNA,  O  KAKO  DOBRO  TO  ON  ZNA,  DA

  U  NAŠA  SRCA  NE  MOŽE  KADA  JE  TAMO  

GOSPODIN!

A  KADA  JE  GOSPODIN  U  NEČIJEM  SRCU,  ONDA  TA  

OSOBA  ZRAČI,  ONDA  ONA  ISIJAVA  RADOST,  ONDA 

 ONA  ŽELI  DA  SVI  TO  OKO  NJE  VIDE  I  DA  SA  

SVIMA  TO  PODIJELI.

I  POSTOJE  RAZNI  NAČINI  ZA  TO  SVJEDOČENJE,  

KAKO  JE  KOME  GOSPODIN  DAO  TO  ZA  SPOZNATI.

MENI  JE  DAO  TAKO.

SA  KRUNICOM  OKO  VRATA,  S  RUKAMA  PODIGNUTIM 

 U  VIS,  KLEČEĆI  NA  KOLJENIMA.

TO  SAM  JA  I  MOJ  GOSPODIN  I  BAŠ  ME  BRIGA  ŠTO 

 DRUGI  O  TOME  MISLE.

A  KADA  ĆU  NEŠTO  TREBATI  PROMIJENITI,  DAT  ĆE 

 VEĆ  MENI  GOSPODIN  NEKE  ZNAKOVE.

ZA  SADA  MI  TO  NIJE  DAO  ILI  JA  JOŠ  NISAM  

SPOZNAO.

I  ZATO  JA  NE  SKIDAM  KRUNICU  


SA  SVOJEG  VRATA.

I  ZATO  JA  NE  SPUŠTAM  RUKE  OD  


MOJEG  GOSPODINA  BOGA  OCA.

I  ZATO  JA  KLEČIM  PRED  MOJIM  


LJUBLJENIM  SPASITELJEM,  


GOSPODINOM  ISUSOM  KRISTOM.

I  SVET  I  PRESVET  MOJ  LJUBLJENI,  


TROJEDINI  BOŽE,  OČE,  SINE  I  DUŠE 


 SVETI.

ČAŠĆEN,  HVALJEN  I  SLAVLJEN  U  SVE


  VIJEKE  VJEKOVA.

I  ČAST  I  SLAVA  TEBI  PRESVETA  


DJEVICE,  I  CIJELOM  DUHOVNOM  


SVIJETU  KOJI  VRŠI  I  POŠTUJE  BOŽJU 


 VOLJU.