Četvrtak, 07.11.2013.g.

Danas na naše župno  KLANJANJE  ŽIVOM  GOSPODINU  ISUSU  U

PRESVETOM  OLTARSKOM  SAKRAMENTU  nisam nosio nikakvu posebnu

nakanu.

SAMO  SAM  ŽELIO  TAMO  BITI. Onda mi se nekako iskristalizirala

nakana da molim za  DRAGE   DUŠE  U  ČISTILIŠTU  koje  najviše  trpe i

pate, i za sve one koji se preporučaju u moje molitve. Da, to ću nositi

pred  ŽIVOG  GOSPODINA  pa kako bude  tamo pred  NJIM…

I nisam stigao završiti radove koje sam planirao, i dobili smo neplanirani

posjet, i dugi telefonski poziv, i umor od cjelodnevnog skakanja za

materijalom i majstorima  …  sve  su   to  bile  kušnje,  kroz koje me zli

pokušao ''odvući'' od odlaska na misu i poslije na klanjanje.

Nije uspio. Možda malo, jer nisam stigao na molitve prije mise za drage

DUŠE  U  ČISTILIŠTU  koje se mole u našoj crkvi tokom mjeseca

studenog prije svake večernje mise.

Ali, nekako sam se radovao i misi i  KLANJANJU.

A u zadnjih nekoliko mjeseci često u sebi, u raznim situacijama, znam

govoriti riječi, koje sam prvi put zapamtio kada je dragi fra Zvjezdan Linić

održao jednu od svojih velikih duhovnih obnova u velikoj sportskoj

dvorani u Zagrebu, ''Ledenoj dvorani''.  Te godine se duhovna obnova

vodila pod geslom  ''GOSPODIN  MOJ  I  BOG  MOJ''. I nekako su se

usjekle u moju nutrinu.

A u zadnje vrijeme, GOSPODIN  MOJ  I  BOG  MOJ,  ponovio sam na

stotine puta. I još uvijek ponavljam. I ne iz nekog posebnog razloga.

Nekako sam s tim počeo na misama kada sam kleknuo na svećenikove

riječi  prilikom dizanja i pokazivanja  ŽIVOG  GOSPODINA  ISUSA

KRISTA  U  POSVEĆENOJ  HOSTIJI.

Nakon svećenikovih riječi  ''EVO  ISUSA  ….''  i nakon toga mojih riječi

''GOSPODINE,  NISAM  DOSTOJAN  DA  UNIĐEŠ  POD  KROV  MOJ

NEGO  SAMO  RECI  RIJEČ  I  OZDRAVIT  ĆE  DUŠA  MOJA'',  ja sam

ostao još nekoliko sekundi klečati i tada sam se počeo  ''hvatati'' da su mi

u srce, i potiho na usne, došle riječi  ''GOSPODIN  MOJ  I   BOG  MOJ''.

Ili, kada uđem u crkvu, smočim ruku u posvećenoj vodi i prekrižim se,

pogledam prema  SVETOHRANIŠTU  GDJE  JE  ŽIVI  GOSPODIN  ISUS

U  PRESVETOM  OLTARSKOM  SAKRAMENTU  I  POSVEĆENIM

HOSTIJAMA, tada mi također, onako spontano, ne svaki put, dođu

ponovno u srce i potiho na usne te riječi;  GOSPODIN  MOJ  I  BOG

MOJ.

A znam te riječi ponoviti u sebi u raznim drugim situacijama kada sam u

crkvi. Pa i van nje.

Prije nekog vremena na jednoj misi, u propovijedi, čuo sam da je te riječi

izgovorio  Sveti Toma, apostol, poznat pod nadimkom  ''NEVJERNI

TOMA'',  kada se njemu i apostolima ukazao  GOSPODIN  ISUS  nakon

SVOG  USKRSNUĆA, a dragi Toma nije vjerovao da je to njegov

USKRSLI  GOSPODIN  sve dok mu nije svoj prst stavio u ranu.

Tada je dragi Toma za sebe i sve nas ispovjedio svoju vjeru  NAŠEG

USKRSLOG  SPASITELJA,  kao prvi koji je priznao da je GOSPODIN

ISUS  USKRSLI  BOG  I  ČOVJEK.

I nije čudno što i ja ponavljam u svom srcu tako često te riječi i što su mi

se tako usjekle u moju dušu, srce i misli.

I  JA  SAM  TO  SPOZNAO  NAKON  DUGIH  GODINA  SUMNJI  I

NEVJERE.

A  MENI  SE  NIJE  UKAZAO  PREDRAGI  NAŠ  GOSPODIN  ''U  ŽIVO''

KAO  DRAGOME  TOMI  I  DRUGIM  DRAGIM  APOSTOLIMA.

ALI  MI  SE  UKAZAO.  U  MOM  SRCU  I  MOJOJ  DUŠI.

NA  POČETKU  MOJEG  OBRAĆENJA  SKORO  DA  SAM  I  JA  ONO

JUTRO  U  SVOJOJ  DNEVNOJ  SOBI,  NA  KOLJENIMA  I  U  SUZAMA

KLIKNUO:  ''GOSPODIN  MOJ  I  BOG  MOJ!''

NISAM  KLIKNUO  GLASOM.  ALI  JE  KLIKTALA  MOJA  DUŠA  I  MOJE

SRCE.

MOJE  MISLI,  MOJE  BIĆE  SE  JOŠ  TREBALO  PROČISTITI  DA  BI

TA  SPOZNAJA  BILA  SASTAVNI  DIO  MOJEG  CIJELOG  BIĆA.

GOSPODIN  MOJ  I  BOG  MOJ!

SADA  JE  ŽIVI  GOSPODIN  ISUS  U  MENI  I  ZATO  JA  STALNO

KLIKĆEM:  ''GOSPODIN  MOJ  I  BOG  MOJ!''

No, malo me mučila ona konstatacija o tome da je tim riječima Sveti

Toma apostol prvi priznao  USKRSLOG  ISUSA  ZA  SVOG  BOGA  I

GOSPODINA.

A što je sa Svetom Marijom Magdalenom koja je prva vidjela  USKRSLOG

SPASITELJA  i s Njime razgovarala ispred groba iz kojeg je uskrsnuo?

Zar i ona nije priznala  USKRSLOG  GOSPODINA  ZA  SVOJEG  BOGA  I

GOSPODINA?

S tim sam se mislima nekako pripremao za klanjanje.

I onda se sjetim onih riječi koje draga svetica uputila  USKRSLOM

GOSPODINU: ''RABBUNI!'',  što znači:  ''UČITELJU!''

TA  DRAGA  SVETICA  NIJE  TAKO  DALEKO  RAZMIŠLJALA  KAO

SVETI  TOMA.  MOGU  JE  ZAMISLITI  KAKO  UPLAŠENA  I  ZBUNJENA

TAMO  STOJI  ILI  KLEČI  I  TRAŽI,  I  RAZMIŠLJA,  KUDA  SU  MOGLI

STAVITI  TIJELO  NJEZINOG  LJUBLJENOG  GOSPODINA.

I nije prepoznala  GOSPODINA, nije joj bilo dano za spoznati u tim

trenucima, kada joj se prvoj Gospodin Isus ukazao poslije svojeg

uskrsnuća, da je taj čovjek s kojim razgovara kod otvorenog Isusovog

groba upravo  NJEZIN  LJUBLJENI  GOSPODIN.

I kad ju je dozvao:  ''MARIJO!'',  ona je spoznala da je to pred njom

njezin  LJUBLJENI  GOSPODIN,  i rekla mu je, iz srca koje  GA  JE

VJEROJATNO  LJUBILO  KAKO  JEDNO  LJUDSKO  SRCE  MOŽE

LJUBITI:  ''UČITELJU!''

I ponovio sam u sebi više puta tu riječ koju je ta svetica uputila

USKRSLOM  GOSPODINU.

UČITELJU…

I zasuzile su mi se oči. Naš dragi kapelan izložio je  PRESVETI

OLTARSKI  SAKRAMENAT  I  ŽIVOG  GOSPODINA  U  NJEMU  NA

OLTARU,  gdje  stoji tokom klanjanja, a moje srce i duša i misli

ponavljaju:

UČITELJU…  UČITELJU…  UČITELJU…

UČITELJU…

GOSPODIN  MOJ  I  BOG  MOJ…  UČITELJ

MOJ…

I suze u mojim očima su mi ''govorile'' da je draga svetica ispovjedila tada

za sve nas ljude jednu veliku ljubav prema  NAŠEM  USKRSLOM

SPASITELJU,  GOSPODINU  ISUSU  KRISTU.

Nije ona bila apostol, izabrana, sa dobivenim poslanjem kao Sveti Toma,

koji je ispovjedio tada našu vjeru svojim riječima.

Ne, draga svetica ispovjedila je tada ljubav mnogih nas grješnika kroz

tisuće godina,  I  MENE  GRJEŠNIKA  MEĐU  SVIMA  NJIMA,  koji  smo

spoznali  koliko  nas  taj  USKRSLI  GOSPODIN  ISUS  KRIST  VOLI.

NJU  JE  OSLOBODIO  SEDAM  ĐAVOLA,  MENE  JE  OSLOBODIO  TKO

ZNA  ČEGA  I  KOGA,  NE  ZNAM,  ALI  ME,  NADAM  SE,  SPASIO  OD

VJEČNE  PROPASTI.

UČITELJU…  ( i  sad  mi  idu  suze ),

UČITELJU  MOJ  …

GOSPODIN  MOJ  I  BOG  MOJ.

SVET  I  PRESVET.